Danas je u jednoj od mnogobrojnih grupa na facebook-u posvećenih poslastičarstvu, neka žena pitala za savet. I onda se javlja neka gospođa, ničim izazvana, i izvređa to što neko hoće da kupi tortu. Celo popodne ne mogu da izbacim taj njen komentar iz glave. Ne zato što mislim da je rekla nešto toliko bitno, već zato što se sve češće srećem sa takvim komentarima. Zato sam rešila da današnji post umesto receptu, posvetim ovoj temi.

Ono što mi je najviše privuklo pažnju je stav žene koja je komentarisala. Kao da su žene koje naruče tortu manje vredne, lenje, nesposobne (verovali ili ne, susrela sam se i sa takvim komentarom) da ne zaslužuju poštovanje svoje dece jer zaboga – naručile su tortu! Kako ih samo nije sramota?

A da li pomislite da možda ta žena ne ume da spremi tortu jer eto, nismo svi rodjeni za sve. Ali možda zato sprema bolje kiflice od bilo kog pekara? Možda sprema fenomenalne torte ali nema talenat za crtanje i vajanje pa joj pas više liči na kornjaču, a njeno dete želi baš “Patrolne šape”? Možda radi onako kako kod nas mnogi rade, sedam dana u nedelji, 10 sati dnevno, i ne može da stigne da napravi tortu na vreme? Možda brine o bolesnom članu porodice ili je ona bolesna? A možda je kupila tortu jer joj se tako može!

Zanima me i da li te iste žene, koje nipodaštavaju one koje kupuju torte, svojoj deci šiju garderobu, prave igračke, pletu čarape… Zašto detetu kupujete jaknu? Više će vas ceniti ako je sašijete.

Ne želim da budem pogrešno shvaćena, nemam ništa protiv toga da neko sam pravi tortu, a ni protiv toga da je kupi. Sa jedne strane, živim od toga što ima onih koji kupuju torte i figurice. Sa druge strane, da imam nešto protiv onih koji sami prave, ne bih pisala ovaj blog. Ali jesam protiv onih koji misle da sve znaju, koji vredjaju i ponižavaju druge jer misle da je jedino njihov način ispravan. Svako ima svoj razlog zašto nešto radi ili ne radi. Ja na primer umem da pravim torte ali ne umem da šijem. Vrhunac mog šnajderskog umeća je ušivanje dugmeta. I zato pantalone na skraćivanje nosim šnajderki. I ne mislim da sam zbog toga manje vredna ili nesposobna. Jednostavno, postoji neko ko će to da uradi brže i bolje od mene i zašto to ne bi uradio.

Radite ono što volite, umete, morate… Radite kako hoćete ali nemojte da odlučujete o tome šta drugi treba da rade. Ako ste u mogućnosti, kupite tortu. Dete će se radovati, a vi vreme koje biste potrošili na pravljenje torte provedite sa detetom. Igrajte se, šetajte… Ako ne želite ili ne možete, napravite tortu sami. Dete će se svakako radovati. Još bolje ako mu dozvolite da vam pomaže i umeša prstiće u pravljenje njegove rođendanske torte. Jer dete će pamtiti vreme provedeno sa vama i ceniće sve što za njega uradite. A ako poštovanje zaslužujete samo na osnovu toga što ste napravili tortu – nešto ste opasno zeznuli. Jedno je sigurno, poštovanje nećete zaslužiti vređanjem onih koji ne misle kao vi. Pa makar ispred deteta izneli deset torti. Pravljenih ili kupljenih.